Proces zarastanja kosti tj. Koštana remodelacija počinje tri dana posle operacije, ekstrakcije ili frakture. Stoga u prva tri dana postoji veoma stabilna kost. Iz tog razloga preporučuje se da se zubni implant, u toku ovog kratkog vremena, povežu protetskom nadoknadom i da tako ostanunajmanje 6-9 meseci dok se remodelacja na završi. Na taj način se osigurava da remodelacija kosti neće ugroziti stabilnost zubnog implanta u ovoj kritičnoj fazi pre nego što su zubni implanti povezani. Napominjemo da tokom probe metala, kost oko svakog pojedinačnog zubnog implanta može biti mnogo više traumatizovana nego za vreme normalnog procesa žvakanja da su implanti povezani mostom.
Hirurg će ostvariti primarnu stabilnost zubnog implanta ili kortikalizacijom ili retencijom u sekundarnom i/ili tercijarnu kortikalnu kost. Posle ovoga je potrebno fiksirati zubne implante splintom. Protetičar će se pobrinuti da konstrukciju (i dodirnu porvršinu zubnih implanta i kosti) ne preoptereti. Sterilna osteoliza koja uzrkuje mobilnost implanta strogo mora da se izbegne.Osteoliza usred preopterećenja je i rezultat ponavljanog velikog opterećenja pojedinih koštanih regija prilikom procesa žvakanja ili parafunkcionanih kretnji.
U traumatologiji postoji klasifikacija redukcije i fiksacije:
a) Stabilnost koja dozvoljava kretanje (bez spoljašnjeg splinta)
b) Stabilnost koja dozvoljava vežbe
c) Stabilnost koja dozvoljava normalno opterećenje
Klasifikacija hirurških rezultata će imati uticaja na buduću rehabilitaciju pacijenta.
Valja zapaziti da naš cilj imedijantnog opterećenja Strategic zubnim implantima, jeste da omogućimo povremeno preopterećenje. Na primer, zubni implant postavljen kod pacijenta koji imaju bruksizam, tako da mogu da kompenzuju noćnu parafunkciju. Kao i situacijama kada žvakanje tvrde hrane može da dovede do preuranjenim međuviličnih kontakata.
Da bi smo ostvarili ovaj cilj, moramo da postavimo dovoljan broj intrakortikalnih tačaka retencije i da splint bude rigidan. Naručito je važno da se u maksilu postavi dovoljan broj zubnih implantata jer je i kost mekša, kortikalna kost je tanja i slabija i deluje antagonički u odnosu na mandibulu koja ima mnogo jaču koštanu strukturu.
Osteofiksacija, osteointegracija, ekstrateritorijalizacija.. Šta u stvari radimo?
Osteofiksacija
Hirurg ortoped i traumatolog stvaraju direktan kontakt između zubnog implanta i KORTIKALNE kosti. Njihov tretman se oslanja na činjenicu da defekti u kortikalnoj kosti uvek zarastaju i kortikalna kost povezuje veoma malu koštanu aktivnost i remodelaciju. Zubni implant koji je postavljen u kortikalnu kost, biće pasivno prihvaćen bez obzira na biokompatibilnost materijalaod kojeg je zubni implant napravljen i površine zubnog implanta.
Dok oni delovi implantata koji su osteofikditani u kortikalnu kost daju stabilnost, drugi delovi implantata u spongioznoj kosti mogu postepeno da osteointegrišu,npr. kroz proces “ gap jumping“.
Strategic zubni implant takođe koristi činjenicu da trauma kortikalne kosti ispod praga neće provocirati bilo kakav odgovor na kosti. Na taj način nepoželjna, aktivna, biološka osteointegracija i remodelacija su izbegnute i inicijalna osteofiksacija ostaje stabilna.
Osteointegracija
Ovaj termin je bio korišćen i za slučajeve gde je već ostvaren “direktan kontakt između zubnog implanta i kosti“ i za aktivni biloški proces koji je i neophodan da bi se to ostvarilo. Dvojna upotreba ove reči je zbunjujuća.
Takođe je nepovoljno da se bilo koji kontakt kosti i zubnog implantata podvede pod ovaj termin, tj. da stepen mineralizacije deponovane kosti nema uticaja na korišćenje ovog termina i da termin takođe na definiše koji tip kosti je prisutan.
Najmanjetri procesa mogu da dovedu do osteiintegracije, a dva od ovih procesa se odvijaju na različite načine:
• Tradicionalno aktivan rast kosti prema površini zubnih implantata je smatran za JEDINI put da se postigne osteointegracija. Ovaj proces zahteva minimalnu količinu prostora oko površine endosealnog implantata i prisustvo krvi neophodno za produkciju matriksa mlade kosti i njenu sredstvenu mineralizaciju. Naučnici su isticali važnost površine zubnih implantata i pretpostavili da “vreme zarastanja“ može biti smanjeno menjanjem (“poboljšanjem“) površine zubnog implanta. Sve činjenice vezane za ovu teoriju su dokazale da je pogrešna. Ono što zovemo “biološka osteointegracija“ se definitivno odvija ali moramo da prihvatimo da ovo nije jedini put za uspeh. Ovaj proces postepene integracije nikada nije korišćen u polju rada ortopedske hirurgije, njegova upotreba u dentalnoj implantologiji je jedinstvena.
• Nema obrazloženja niti naučnog otkrića koje podržava teoriju da modifikacija površine zubnog implanta ubrzava njegovu integraciju, osim da blago hrapava površina omogućava bolju adherenciju krvi na površinu zubnog implantata.
• Posmatranjem zubnog implanta nakon osteointegracije videćemo uglavnom sekundarne osteone u direktnom kontaktu sa implantatom. Ovi osteoni su remodelovali primarnu nezrelu kost ili prethodnu zrelu kost. Ove može da se radi o dikretnom deponovanju matriksa kao posledici stavljanja mlade kosti i u funkciji ili se dešava direktna integracija kroz osteone. Mali sloj onoga što zovemo “meki kalus“ je u stvari najperiferniji kologen sloj cirkumferencije lamele osteona, vidljiv je kroz mikroskop. Nučnici su decenijama suprodzavljenih stavova po pitanju postojanja direktnog kontakta između zubnog implanta i kosti, ne razumevajući da različiti tipovi kosti (mlada kost naspram zrele kosti) daju različite mikroskopske rezultate kada dosegnu osteointegraciju.
• Kada god je spongiozna kost komprimovana, njena struktura je oštećena i stepen mineralizacije komprimovane kosti se značajno povećava. Kompresioni (npr.jednodelni KOS, KOS Micro, KOS Plus ili dvofazni kao Hexacone) koriste stabilnost koja je rezultat ove kompresije i koriste prednost u činjenici da remodelacija ne može da se odigra u delu komprimovane kost. Stoga kompresioni šrafovi kao KOS i Hexacone obezbeđuju osnovu za protokol imedijantnog opterećenja.