Dijagnoza za ugradnju bazalnih zubnih implanta
Bazalni zubni implanti mogu se koristiti i u slučajevima nadoknade jednog zuba, ali ovo nije glavna indikacija i za njihovu upotrebu.
Najbolji rezultati postižu se ako se postave najmanje tri implanta i povežu u vidu fiksne nadoknade. Iako su BIO-implantati trodimenzionalnog oblika, dvodimenzionalni ORTOPANTOMOGRAFSKI snimak uglavnom je dovoljan i za planiranje. Cone-Beam 3D-planiranje korisno je da su prisutne veoma male koštane dimenzije,kao i do sada treba identifikovati neke patološke promene,(zaostao koren,cista itd.) ili precizno odraditi stanje parodoncijuma.
Često se na osnovu 3D dijagnostike postavlja indikacija za dodatne ekstrakcije zuba što implantološku terapiju čini bezbednijom, odnosno predvidljivom, čime se poboljšava prognoza.
Izbor zubnih implantata
Delovi kostiju i vilica koji nisu podložni resorpcji su:
• Bazalni deo kosti u područjima mandibule i za maksile
• Prednja nosna bodlja „Spina nasalis“
• Pterigoidni nastavak stenoidalne kosti
• Zigomatična kost
• Linea obliqua mandibuale
• Kost poda nosne duplje
• Crista zygomaticoalveolaris
Kod jednog broja pacijenata i posle izražene atrofije zaostaju delovi kosti otporni na resorpciju, kao što je lingvalno-distalni deo priboja milohioidnog mišića.
Ova kost relativno je lako pristupačna, naručito ako se pruža gotovo horizontalno. Takođe,za pružanje dodatne stabilnosti u slučajevima imedijatne implantacije mogu se koristiti i delovi kosti koji su podložni resorpciji tj. predodređeni i za remondelaciju kosti i za gubitak njenih kortikalnih osobina (npr. Bukalni deo ekstrakcione rane).
Raspored opterećenja zubnog implanta
Kod planiranja izrade cirkularnih mostova u slučajevima totalne bezubosti, uvek se moraju uzeti u obzir strateški važna mesta i za ugradnjiu implanta.
Lateralni bazalni implanti obezbeđuju veću potporu nego implanti oblika šrafa, tako da je moguće izraditi fiksni rad na samo četri implanta. Dok distalni deo mandibule obezbeđuje dovoljno kvalitetne kortikalne kosti, kost u bočnom delu maksile u uglavnom je lošeg kvaliteta. Stoga je u tom delu maksile potrebna dodatna “kortikalna podrška“ što se postiže ugradnjom tubero-pterigoidnim implantatima. Tubero-pterigoidni implantati, a u slučajevima ekstremne atrofije i zigomatični implant, obezbeđuje adekvatnu retenciju u kortikalnoj kosti.
Tubero-pterigoidni (TPG,BCS,STC,STO) i zigomatični implant (ZSI)
Tubero-pterigoidni implant postavljen u gornju vilicu i pterigoidni nastavak stenoidne kosti može praktično da bude usidren u do četri korteksa. Prvo, u krestalni, zatim u distalni korteks maksile i u dva korteksa pterigoidnog nastavka.
Tehnika ugradnje ovih implantata je zahtevna jer se hirurg mora u svojoj glavi da vizualizuje delove kosti koje nisu vidljivi na konvencionalnoj radiografiji, a ni tokom hirurške intervencije. U većini slučajeva iskusni hirurg moći će da postavi implant bez odizanja mukoperiostalnog režnja, relativno jednostavno, opipavajući hamulus pterigoidnog nastavka je i posmatrajući anatomiju distalne maksile.
Ukoliko je ipak nemoguće da se na taj način odrediti pravac za unošenje implantata, odizanjem malog mukoperiostalnog režnja može se steći uvid u potrebne anatomske detalje. U nekim slučajevima, pristup pterigoidnom nastavku zahteva prelazak uskim i poliranim vratnim delom implanta kroz distalni deo maksilarnog sinusa kroz njegovu mebranu (Schneiderova membrana). Ovaj hirurški postupak pored maksilofacijalnog ili oralnog hirurga, može da sprovodi i hirurški edukovani stomatolog.
Tokom rasta lobanje rasojanje između pterigoidnih nastavaka ostaje konstantno od ranog detinjstva, dok maksila, čiji su jedan od prekretača rasta zubi i dalje raste. S obzirom da je maksila povezana sa pterigoidnim nastavcima ovaj rast se dešava u tranverzalnom pravcu i ona postaje zaobljena. Iz tog razloga tuberopterigoidni implant unose se u mezijalnom i distalnom pravcu. Nakon gubitka zuba u maksili dolazi do premene njene morfologije.
U izuzetno atrofičnim vilicama pravac unošenja tubero-pterigoidnih implanta je pretežno distalni i vrlo malo (ili nimalo) prema mezijalno. Kod tubero-pterigoidnih implanta i za sidrenje mogu da se koriste 4 korteksa:
– Krestalni (prvi deo)
– Distalni (drugi) korteks maksile
– i prednji (treći) i zadnji (četvrti) korteks pterigoidnih nastavaka.
U slučaju da implant prolazi kroz maksilarni sinus, još dva korteksa mogu da doprinesu stabilnosti.
Korišćenje zigomatičnih implanta (ZSI) zahteva odlično poznavanje anatomije.
Bilo da je reč o trans-sinusnom ili subperiostalnom prstupu, implantati moraju biti usidreni u jagodičnu kost i odmah povezani u blok. Kod cirkularnih mostova zigomatični implant se povezuje sa 2 -4 anteriorna implanta. Kod bočnih mostova pak, zigomatični implanti (ZSI) moraju da se kombinuju sa tubero- pterigoidnim implantima u frontalnoj presinusnoj regiji (takođe BCS).
Na ovaj način obezbeđuje se stabilnost konstrukcije u odnosi se na bočne sile.
Prednost korišćenja ZSI implanta jeste da se savitljivi rast ZSI implanta može prilagoditi zubnom luku. Iako je i tehnika ugradnje zaista sprecifična i relativno komplikovana, ne može se prihvatiti generalni stav da je ona namenjena isključivo maksiofacijalnim i orlanim hirurzima. Pored izvanrednog poznavanja anatomije implantolog mora da bude sposoban da se izbori sa eventualnim komplikacijama. Treba napomenuti da je i za ovakve zahteve uglavnom neophodna opšta anestezija.