Koncept implantacije za nošenje cirkularnog zubnog mosta
Preporučuje se obavezno postavljanje implanta na strateški važnim pozicijama u predelu očnjaka i za drugog molara. Područje prvog molara u gornjoj vilici se ne preporučuje kao mesto za ugradnju implanta, osim ako koštane pregrade (septe) unutar sinusa u tom predelu imaju odgovarajuću količinu kosti da pruže trostranu kortikalnu potporu. Ukoliko koštane septe u sinusu nisu izražene, uglavnom dolazi do resorpcije kosti što dovodi do ekspanzije sinusa i atrofije alveolarnog grebena.
Postavljanje tubero-pterigoidnog implanta oblika zavrtanja (BCS) uvek je deo plana lečenja. Često u ovaj predeo mogu da se smeste dva implanta.
Jedan od njih plasira se kroz distalni kotreks maksile u pterigodni nastavak, dok se medijalniji sidri u bazalni kotreks maksilarnog sinusa.
Ukoliko postoji mogućnost da se postave dodatni implanti između očnjaka ili /i između očnjaka i tubera oni omogućavaju bolju ukupnu stabilnost povećanjem površine kortikalnog sidrenja, čime se poboljšava prognoza fiksne zubne nadoknade. Međutim, kod pacijenata sa II ili III skeletnom klasom,ne preporučuje se postavljanje implanta između očnjaka. U takvim slučajevima prednji implanti mogu da zubnom tehničaru otežaju izradu zubne nadoknade, pogotovo kada zbog raspoložive kosti ne mogu da se postave idealno.
Koncept za nanošenje jednostranog zubnog mosta
Jedna od veoma čestih indikacija za upotrebu bazalnih zubnih implanta je distalni deo atrofične mandibule i maksile. S obzirom da je atrofija alveolarnog grebena najčešće izražena baš u ovim predelima, upotrebnom ovih implanta možemo da pomognemo velikom broju pacijenata koji bi inače ostali nezbrinuti fikson nadoknadom. Ukoliko se odlučimo za imedijatno opterećene, obavezno morada se uključe najmanje tri adekvatna nosača, bilo da je reč o implantima ili kombinaciji sa postojećim zubima.
Distalni maksilarni segment
Kad god nedostaje drugi i treći molar, omogućen je relativno lak pristup za postavljanje tubero-pterigoidnog implanta. Kao što je već napomenuto, tuber može da se koristi za postavljanje još jednog posteriornog implanta, a predeo prvog molara trebalo bi izbeći. Ispred maksilarnog sinusa obavezno se postavljaju još najmanje dva implanta koja se povezuju sa tuber- ptrerigoidnim. Na ovaj način, izbegava se procedura „sinus lifta“, a ujedno omogućava i u konceptu imedijatnog opterećenja fiksnom zubnom naknadom.U slučajevima kada su karijesom destruirani ili lečeni prisutni premolari, takve zube treba ekstrahovati jer je prognoza ovih zuba uglavnom loša. Preostali oboleli ili lečeni prvi premolar će pre ili kasnije dovesti do komplikacija. Takođe, treba imati na umu da je protetička vrednost premolara mala. Ovaj koncept izgleda poprilično “rigorozan“. Ipak, implantolozi treba to da predlože pacijentima bez kompromisa. Prognoza očnjaka (čak i sa lečenjem kanalom korena) mnogo je bolja. Zbog toga ovi zubi da se uključe u jednostrane konstrukcije, ukoliko je potrebno. Još jedan razlog pri donošenju ove odluke jeste da je estetski ishod nakon ekstrakcije gornjeg očnjaka, uprkos primenjenim merama očuvanja alveole, često vrlo nepovoljan.
Nadoknada drugog gornjeg zubnog mosta
Kada je u pitanju zamena drugog gornjeg molara implantatom, jedan implant, obično BCS 5.5 mm ili veći, pozicionira ispod kliničke krune ovog zuba dok se drugi implant postavlja u tubero-pterigoidni predeo. Oba implanta treba povezati nadoknadama i u bloku i imedijatno ih opteretiti. U principu, u gornjoj vilici, ne preporučuje se nadoknađivanje jednog molara upotrebnom samo jednog bazalnog implanta.
Distalni mandibularni segment
Moguće opcije za zbrinjavanje mandibule zavise od pozicije n. Alveolarisa inferiora. Kod većine pacijenata prisutno je dovoljno ksti iznad njega. Ukoliko ovo nije slučaj, uvek se disk bazalnog zubnog implanta može postaviti ispod nerva, a nerv zaobići vertikalnim delom implanta. Kao alternativna metoda može se implantirati kratak ali širok BCS implant u horizontalni deo baze mandibule u blizini milohioidne regije. Distalno od n.mentalisa, može se koristiti jedan lateralni zubni implant (BAST 9/16), ili dva implanta sa manjim diskovima. Ovi implanti mogu se kombinovati sa najmanje jednim BCS zubnim implantom koji zaobilazi foramen mentalis i sidri se u bazalnom delu donje vilice. Za ovu svrhu se obično koriste BCS zubni implant dužine 20 mm i više.
Širina nadoknade na nivou okuzalnih površina premolara ne sme da bude šira od 6mm. Na ovaj način se izbegava prekomerno opterećenje implantata izvan ose dejstva sila kao i za lateralne ekskurzije krunica tokom funkcije, čime se omogućava zabrinjavanje imedijantnim opterećenjem sa samo dva zubna implanta. Ukoliko nedostaje vestibularna strana mandibule u predelu jednog od korenova, može se primeniti kombinacija jednog lateralnog zubnog implanta i jednog BCS. Treba posebno obratiti pažnju u ovim slučajevima na obavezno bikortikalno sidrenje.
Nadoknada pojedinačnih zuba
Kod nadoknade pojedinačnih zuba, bilo u gornjoj, bilo u donjoj vilici treba biti posebno obazriv, pogotovo u slučajevima imedijantne implantacije nakon ekstrakcije zuba. Prvi i osnovni uslov je izvanredna primarna stabilnost. Ona se postiže tako što baza lateralnog ili navoji bazalnog zubnog implanta oblika zavrtanja moraju biti čvrsto usidreni kompaktnu kost. Ukoliko taj uslov nije zadovoljen, odustaje se od implantacije i za pristup prezervaciji ekstrakcije alveole. Drugi uslov je da se pojedinačni zubni implant nikad imedijantno ne optrećuje definitivnom zubnom nadoknadom. Privremena akrilna ili kompozitna krunica mora da bude potpuno van okluzije, i da obavezno bude izbegnut svaki kontakt sa zubima suprotne vilice pri svim pokretima žvakanja. Preporučuje se da se na bočnim zubima ni ne izrađuje priremena krunica jer se na taj način značajno smanjuje mogućnost neuspeha.
Ukoliko se koriste lateralni zubni bazalni implanti za nadoknađivanje (zamenu) jednog zuba neophodan je vrlo precizan hirurški pristup. Razlog za to je sledeći: kada se jednom uradi horizontalna osteotomija nisu moguće nikakve nadoknade promene u visini, za razliku od zubnog implanta oblika zavrtanja koji uvek može da se ušrafi dublje u kost. Jedini način da se promeni visina abatmenta zakvog zubnog implanta jeste postavljanje drugog zubnog implanta sa dužom ili kraćom osovinom. Za nadoknadu gornjih bočnih zuba i za prvog premolara razvijen je 4T implant: oni imaju 3 diska 5mm x 7 mm i postavljaju sa užim delom napred. Otuda se psteotomija radi 5 milimetarskom trostrukom šajbnom.
Ako je na raspolaganju više prostora, mogu se koristiti veći implanti ali se generalno preporučuje korišćenje implanta sa trostrukim diskom. U slučajevima kada se planira kasno opterećenje, moraju se koristiti dvodelni lateralni zubni bazalni implanti sa unutrašnjom konekcijom kako bi mogli zarastati “ potopljeni“ u kost. Zamena jednog BCS zubnog implanta uglavnom je opcija samo ako su mastikotorne snage zaista smanjene i ne postoje sile koje će uticati na rotaciju implantata, što je slučaj u predelu prednjih zuba ili eventualno premolara. Međutim, ukoliko je moguće da se obezbedi izvanredna primorna stabilnost u kompaktnoj kosti, postižu se odlični rezultati.
Da bi se resorpcija bukalne lamele svela na minimum uobičajni postupak je da se oko postavljenog zubnog implanta u ekstrakcionu ranu postavki neki od koštanih zamenika i resorptivna membrana. Međutim i pored svih preduzetnik mera u smislu očuvanja dimenzija kosti u predelu ugrađenog zubnog implanta ne može se sa sigurnošću predvideti stepen resorpcije, posebno vestibularnog dela kosti.