Vrsta i tehnika ugradnje zubnih implanta
Bazalni zubni implanti pripadaju grupi osteintegrišućih implantata.
Njihove zajedničke karakteristike su:
- Kortikalno pozicioniranje opterećenja na određenim delovima implantata.
- Da su tanki i polirani vertikalni delovi i u predelu prolaska kroz sluzokožu.
- Korišćenje delova kosti koji ne podležu resorpciji.
- Makro-mehanička retencija (sidrenje).
- Imedijatna kortikalna osteointegracija (npr.bikortikalni zubni implant oblika zavrtanja-BCS)
- Postepena biološka oseointegracija (kod imedijatnog opterećenja) i u slučaju lateralnih bazalnih zubnih implanta (npr.BOI),
- Takođe je i mogućnost imedijatnog opterećenja.
Argumenti i za pripremu bazalnih zubnih implanta
Konvencionalna implantologija razvila se nezavisno od ortopedske hirurgije i u traumatologiji.Ovo je i nepovoljna okolnost jer se u okviru ortopedske hirurgije i u traumatologiji razvio i još davno otkrio se na način sigurnog imedijatnog opterećenja.
Dva glavna principa koji se na ortopedskoj hirurgiji upotrebnom pločica i šrafova koriste su:
- Dvo – ili multi – kortikalno sidrište i za imedijantno povezivanje tj. uspostavljanje funkcije i u što kraćem vremenskom roku.
Principi lečenja preloma objašnjeni su i u velikom broju udžbenika.I u hirurškom lečenju preloma primenom spoljnjih i unutrašnjih fiksatora imedijantno povezivanje (splinting), a time je i dozirano opterećenje – potreba.
Takođe, izbegavaju se dodatne operacije da su u opštoj anesteziji što povećava rizik i troškove. Uobičajno je i da svaku intervenciju prati stvaranje otoka.
Masivni otoci, zahtevaju intenzivnu postoperativnu negu. Za razliku od maksiofacijalne regije, pojava ingekcije tj. osteomijelitisa u drugim kostima realna je i pretnja. Iz tih razloga, operacije u ortopedskoj treaumatologiji od početka za cilj imaju jednu hiruršku intervenciju i imedijatno opterećenje. Još jedan od razloga zato što je „odmah opteretiti“ uvek bio idealan pristup u traumatologiji nalazi se i u prirodi kosti. Imobilizacija brzo smanjuje stepen mineralizacije, jer kost odgovara jakom adaptacijom na povećanje i za smanjenje opterećenja. Osteoporoza usled neaktivnosti može smanjiti ukupnu mineralizaciju kosti pacijenata čak i za 15% nakon 6 nedelja. Ovo je dramatična brojka i pokazuje koliko kosti brzo reaguju.
Zbog izuzetno dobre prokrvljenosti kostiju lica i u vilicama, u dentalnoj implantologiji problem infekcije nije toliko zabrinjavajući. Takođe, vilice su čak i kod potpune bezubih pacijenata u funkciji prilikom uzimanja hrane što omogućava veću prokrvljenost.
Klasična dentalna implantologija čiji su principi zasnivani na drugom „vremenu lečanja“, sa osvrtom na značaj površine zubnih implanta, kao i na augmentaciji kosti praktično se može smatrati zastarelom.
Izbegavanje augmentacije kosti, koja osim neprijatnosti i nepredvidivosti za pacijenta podrazumeva da su i visoki troškovi lečenja, uslovilo je i da jednofazni protokol „imedijatnog opterećenja“ predstavlja prednost implantoloških sistema kojima je to moguće postići.
Koncept „all on four“ kao i uključivanje zigomatičnih zubnih implanta promenio je makar malo ovakvu situaciju. Međutim, treba naglasiti da se ova vrta implantacije pruža samo u usko specijalizovanim ustanovama od strane iskusnih implantologa i da zahteva izuzetno visoke ukupne troškove. Ovi problemi su takođe rešeni primenom bazalne implantologije.
Fiziološki proces zarastanja kosti i imedijatno opterećenje
Normalan proces zarastanja kosti započinje tri dana posle svake operacije ili preloma kroz remodelaciju, tako da prva tri dana postoji veoma stabilna kost. Iz tog razloga preporučuje se da zubni implanti povežu privremenom zubnom nadoknadom neposredno posle implantacije i da tako povezani ostanu najmanje 4 – 6 meseci. Na taj način osigurava stabilnost zubnih implanta u kritičnoj fazi. Treba imati na umu da se napr. tokom cele „probe substrukture“ fiksne nadoknade, kost može mnogo više traumatizovati nego za vreme normalnog procesa žvakanja.
Oseoitegracija
Termin „Oseointegracija“ definisan je kao „dikretan kontakt između zubnih implanta i kosti“. Kontakt takođe mora biti i trajan, dok stepen mineralizacije kosti nije kriterijum za uspešnu oseointegraciju.
Tradicionalno, aktivni rast kosti prema implantatnoj površini smatran je za jedini način da se postigne uspešna osteoitegracija. Taj proces zahteva što manji prostor oko površine implanta, prisustvo krvi kao osnove i za stvaranje matriksa tkz. nezrele kosti i njene naknadne mineralizacije. U stručnoj literaturi često je i raspravljano o značenju površine implantata i prepostavke su da bi „vreme zarastanja“ moglo biti skraćeno promenom ili „poboljšanjem“ površine. Dokazi koji promovišu ovu teoriju nisu se pokazali apsolutno tačnim. Osim što se zove „biološka oseoitegracija“ definitivno se dešava. Međutim, proces postepenog integrisanja nikada nije bio korišćen u oblasti ortopedske hirurgije, a njegova upotreba u dentalnoj implantologiji jedinstvena je i u medicini. Nema ubedljivog obrazloženja zašto se podržava implantacija u najslabijem delu kosti koja nam je na raspolaganju (spongiozna kost).
Kada se posmatra zubni implant nakon oseointegracije, uglavnom nailazi se na sekundarne osteone koji su u direktnom kontaktu sa njim. Ovde može da se radi o direktnom deponovanju matriksa kao posledici stvaranja nezrele kosti u funkciji ili o direktnoj neposrednoj integraciji kroz osteone. Mali sloj onoga što se zvalo „meki kalus“, – u stvari je i najperiferniji kologeni sloj cirkumferencije lamele osteona, vidjiv pod mikroskopom. Naučnici godinama „ratuju“ oko pitanja direktnog kontakta kosti sa zubnim implantom, ne razumevajući da različiti tipovi kosti daju različite rezultate „oseointegracije“.
U ortopedskoj hirurgiji stvara se direktan kontakt između zubnog implanta i kortikalne kosti. Razlog za to podudara se sa činjenicom da su nedostaci u kortikalnoj kosti uvek „popravljivi“ i da će telo zubnog implanta koje su tu nalazi biti integrisano, gotovo bez obzira na površinu implantatnog materijala.
Kad god je spongiozni deo kosti komprimovan, znači da je struktura oštećena, a stepen mineralizacije ovog komprimitivnog dela je u porastu. Kompresivni zavrtaji (npr.jednodelni „KOS“, ili dvodelni kao što je „Hexacone“) koriste stabilnost koja je rezultat ove kompresije. Otuda ova vrsta zubnih implanta daje osnovu i za protokol zbrinjavanja pacijenata u slučajevima imedijantnog opterećenja.